Ђорђе Станојевић и Горан Гагић

ПУЛСИРАЈУЋА РЕАЛНОСТ

Ђорђе Станојевић и Горан Гагић су, на први поглед, два уметника потпуно различите изражајности. Они су, међутим, припадници исте школе, београдске ликовне академије која, у основи, негује интимизам, непосредну емотивну изражајност и сведеност. Корени те школе су утемељени од стране Марка Челебоновића, Недељка Гвозденовића и Љубице Сокић.
 
Елементарно полазиште стваралаштва као материјализације непосредне осећајности код ова два уметника створило је савремене изразе финалне стилизације таквог начина мишљења. Та стилизација би се могла дефинисати као формирање једног осцилаторног механизма-пулсирајуће стварности која је предмет заједничког истраживања. Теме су им различите. Полазиште исто. У њиховим радовима нема политиканства и адвертајзинга. Постоји стална тежња ка непосредношћу елементарног изражавања. Она тежња која дефинише ликовне уметности као пут ка откривању суштинске и огољене људске природе.
 
Игра је саставни део њихове приче. Али она игра како је Иво Андрић говорио: “Уметност је игра, али једна веома озбиљна игра“. Крајња стилизација радова ових уметника није рационална, она је изненађење. Не постоји претензија. Исповест се претвара у ликовну игру. Елементарна људска мука постојања се трансформише у ликовну креацију, непосредну као цртеж једног детета. Игра је надвладала исповест. Она је онај квалитет који Ван Гог назива осмехом. Пулсација једног постојања претвара се у игру ритмова те пулсације, у креацију.